УМЕТНИЧКИ ЦЕНТАР БАЈА МАРЕ


УМЕТНИЧКИ ЦЕНТАР БАЈА МАРЕ. ПАН ЕВРОПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈСКА ЕВОЛУЦИЈА У ТОКУ

Др. Tiberiu Alexa

‘Град сликара’. Индивидуална и колективна свест о великој националној и интернационалној публици ја дефинисала менталну слику града Баја Маре имиџом „град сликара“. Конфигурација овакве симболичне слике и њена следствена истрајност током једног века, резултат је комплексног1 еволутивног процеса. Како последица тога, уметнички покрет у Баја Маре базиран је на перманентној структури специјализованих институција чији се континуитет функционисања креће сопственом историјом повезујући данашњицу са оснивачким актом Simon Hollôsy, из далеке 1896. У току 115 година постојања, преко 4000 уметника различитих профила дошло је у Баја Маре са различитих подручја и из различитих културних простора Европе (сликара, скулптора, керамичара, дизајнера, графичара и сценских дизајнера, итд.) дајући на тај начин допринос невероватно богатом и разноврсном уметничком наслеђу.

Минхен, Школа сликања око 1900_Будимпешта, Мађарска Галерија Уметности

Оправдавајући на тај начин идентитет урбаног центра и његове заједнице преко културне симболике, у нашем случају са тежиштем на пољу визуелних уметности, без сумње представља реткост на нивоу Европског амбијента у целини.

У Румунским оквирима, случај уметничког центра Баја Маре је јединствен а исто се дешава и у Мађарској где су сличне улоге у погледу социјалне и културне идентификације приписане уметничким центрима (Szolnok), (Kecskemet) и (Szentendre). Не ради се о случајности, што се може приписати постојању директне генеративне везе као и постојању комуникацијске везе између уметничких колонија ова три центра. Имајући у виду, да је прва и најстарија, колонија у Баја Маре је и дала снагу и привукла је иницијалне и референтне шеме које су инспирисале оснивачки и структурни процес колонија (Szolnok 1902), (Kecskemet 1909-1912) и (Szentendre 1925-1928).

Баја Маре, Стари Трг око 1896Окружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Концепт који је базиран на овим историјским везама, постављајући на неки начин темеље заједничкој Румунско-Мађарској културној традицији, која је за циљ имала изношење историјске и актуелне компоненте уметничког живота, а са тим и олакшавање широке распрострањености виталности уметничких „продуката“ овог центра у Европском контексту – како преко сличности тако и преко различитости естетских вектора. Верујем да сам приступ има велико значење у оквирима Пан-Европске културне карте.

Са једне стране, на регионалном нивоу заједничког знања које продубљује традиционалне и актуелне заједничке вредности, данас се открива на широј и постојанијој скали, знатно више него што је ико и могао да претпостави.

Са друге стране на глобалном нивоу културне Европе, очекујемо да нова стална изложба Уметничког центра Баја Маретрадиција и обнова пошаље снажну поруку која се односи на актуелну виталност и одрживост уметничког центра Баја Маре – како једну од најдуговечнијих уметничких колонија у Европи, а исто тако и ону која је преживела како би у трећи миленијум преносила културне и Пан-Европски орјентисане уметничке вредности које је интернационални колонијализам обликовао и потврдио кроз Европу 20-тог века.

Уметнички центар Баја Маре – структуре идентитета. Почеци колоније Баја Маре давне 18962 и следствено формирање Уметничког центра  Баја Маре3 поставиле су камен темељац институционалног реструктурирања које има позитиван утицај на развој модерне уметности у Трансилванијској средини – простор за културну сарадњу између Румуније и Мађарске4.

Баја Маре, Hollosy-јева Школа колонисти сликају на отвореном, око 1900Окружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Тематски и проблемски оквир који је актуализиран овом трајном изложбом Уметнички центар Баја Маре – традиција и обнова, „уметнички случај Баја Маре“ заслужује приступ са становишта перспективе његових пратећих комплементарних функција: алтернативан уметнички центар, снабдевач образовних и професионалних сервиса за развој вештина и снабдевач професионалних вештина у могућности да генерише тржиште симболичних добара.

Функција „Алтернативног уметничког центра“. За време трагања за адекватним убедљивим одговором на питање идентитета Баја Маре, односно да ли се ради о „школи, колонији или уметничком центру“, пре неколико година написао сам прелиминарне забелешке : „Дилема није нова. Или можемо барем да запазимо да произилази из историографске рефлексије. У 1966, Антал Капис дошао је до закључка да су се колонисти Холошијеве групе „Први пут тамо сместили у 1896 и од тог момента Баја Маре остао седиште сликара, сликарске школе и постојаног уметничког центра“ 5.(…) Иако изражена на друкчији начин, идеја је поново актуелизована 70-тих година у студији Раула Шорбана (Raoul Sorban).

Уметнички Центар Баја Маре6.(…) Главни проблем, се тиче уметничке географије, и лежи у утврђивању чињенице да ли се ради о сателитском културном простору, периферији (са структурним ослонцем на културни цента), или – напротив – са аутономним и субструктурним простором. Другим речима, треба ли Баја Маре идентификовати као периферију или центар? (…).7

Минхен, GlaspalastОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Тада сам поставио следећу конфигурацију у погледу  идентитета на основу које културни и уметнички феномен Баја Маре треба бити идентификован као уметнички центар :

a)    континуирано постојање које одговара парадигми longue-durée историјске серије која потенцира статус центра као нешто супротстављено периферији8 ;

b) Структурирање и постојано функционисање сопствених специјализованих институција, које су помогле да Баја Маре добије значајан идентитет и постојано поларизовање и апсорпциони капацитет (привремено и/или постојано) спољашњих људских ресурса9;

c)    Капацитет да се промовише „изван самог географског простора“ сопственим едукативним програмима, „један вид know-how експорта“ која такође представља одлику „центра“, према премиси да је центар произвођач а периферија је конзумент или потрошач10 ;

d)    значај генерисан како према унутра тако и према споља мрежом сопственог „институционалног система“ након активирања области „динамичног комплексног уметничког живота“11.

Иако може бити појачано и обогаћено, ипак мислим да моје претходно мишљење задржава сопствену снагу: ‘(…) пошто испуњава ове услове, Баја Маре може и треба да буде дефинисан као аутентичан уметнички центар,у потпуној хармонији са Енриком Кастелнуовом и Карлом Гинзбургом, Баја Маре такођедобија овај епитет услед присуства великог броја уметника и значајних мецена… који су спремни да инвестирају део својих богатстава у уметнички рад…“; да је Баја Маре исто тако „…обдарен институцијама са циљем очувања, формирања и промовисања уметника и дистрибуције њихових уметничких дела.“ Осврћући се на мишљење двојице есејиста, уочавамо да више од једног века откако је у Баја Маре (и у оквирима трансилванијске средине) произашла „..широка публика, знатно бројнија од самих мецена; публика која, далеко од тога да се може назвати хомогеном, и биће подељена у веће групе, свака са сопственом перцепцијом и навикама и сопственим критеријумом евалуације који може добро осликати специфична очекивања и захтеве“.’12

Баја Маре, Зграда Слободне школе сликања, 1916Окружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Инициран у 1896, процес структурирања идентитета уметничког центра коначно се може сматрати кристализираним не касније од 1924 са легалним признањем Статута Друштва сликара Баја Маре од страна суда из Сату Маре-а. Упоредо са културно-географским везама, уметнички центар Баја Маре има следеће функције:

a)    На хоризонталном нивоу – на проширеној скали Трансилваније – функције културног и институционалног иницијаторног модела, који поларизује/регрутује и промотивног центра специјализованих људских ресурса;

b)    На државно/националном нивоу – функције алтернативног и центра дијалога у његовим везама са метрополама попут Минхена, Будимпеште, Париза, Букурешта и/или регионалних центара(попут Кракова, Одесе, Кљужа, Солнока, Кешкемета, Балчика, Сентендреа, Јашија, Темишвара); „извоз“ поларизација, регрутација и промоција професионално специјализованих људских ресурса;

На транс-државном/транс-националном нивоу – основна функција партнерског центра у двојним/комплементарним процесима креативне апсорпције/преобликовања културних и естетских матрица који прелазе границе Пан-Европске континенталне скале.

Баја Маре, Брдо крста и долина реке Säsar 1920-тихОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

О каквом „центру“ се ради? Можда се одговором на ово природно питање може објаснити атипичност феномена Баја Маре. Произилазећи из енергије иницијалног импулса истраживања привременог колонизма, уметнички покрет Баја Маре за кратко време постаје привремени перформанс колонизам. У међувремену, стална колонија постала је главни елемент  еволуције Баја Маре, из услова сателитске области која орбитира око референтног центра (Минхен), у алтернативан-центар са регионалним значењем, у оквирима транс-националне области а и у одређеним интернационалним културним областима. Ако се посматра искључиво из  перспективе комплементарног деловања у Румунским и Мађарским областима, уметнички покрет Баја Маре мора бити интегрисан у уметничке историје обеју држава и његово секундарно културно и артистичко зрачење треба додати овој културној позадини, што нас води ка другим Европским културним областима, попут Пољске, Украјине, Немачке, Швајцарске, Аустрије, итд.

Доноситељ образовних и професионалних услуга за развој вештина. У овим оквирима, већ само позиционирање Уметничког центра Баја Маре у пољу Трансилванијских финих уметности био је и остао атипичан задатак, означен јединственим партикуларизмом.

Будимпешта, Нова хала уметностиОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Са једне стране, центар је дуго времена вршио функцију „бесплатног и приватног образовног центра“ која је слична/компарабилна и еквивалентна/комплементарна па се може поредити са високо академским образовањем: као индивидуални центар до 1924 и заједно са Школом финих уметности из Кљужа (државна институција 1925-1933), затим са Уметничком школом у Темишвару (по релоцирању школе из Кљужа: 1933-1941). Након 1950, едукативна функција пренета је на државни систем: прво (и са два прекида) на образовни ниво средње школе, а затим од 2000-те године, (у оквиру Одељења финих уметности Северног Универзитета) на академском, високошколсокм нивоу, раме уз раме са државним универзитетима из Темишвара, Кљуж-Напоке, Сибиуа и Орадее.

 Са друге стране, Уметнички центар Баја Маре „снабдевао је“ регионалне уметничке центре сопственим људским ресурсима  (регрутованих у оквирима његове позадине), и људских ресурса привучених из различитих географских подручја на Европској мапи13. Ови људски ресурси прошли су прелиминаран професионални тренинг (иницијацију, делимично и комплементарно образовање) или комплетан (барем у времену између 1896 и 1930, и од 2000), и следствено њихова промоција је лансирана на регионалним, националним и на европским тржиштима.

Баја Маре, Janos Thorma и млади Румунски студенти колонисти 1920-тихОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Једино статистичка евалуација еволуције привременог колонизма, колико год то „хладно“ и не тако уобичајено звучало у контексту уметничко историографског приступа, обезбеђује јасноћу интерпретације засновану на научној строгоћи произишлој из квантитативних вредности. Сумирање годишњих вредности дугог историјског курса у периоду између 1896-2008 истиче постојање 6092 регистрованих привремених колониста, са статистичким годишњим просечним присуством од 53,9 ученика, студената и уметника у Баја Маре. Несумњиво, реална дистрибуција јасно показује неједнаке вредности.

Графикон показује претапање шест релативно различитих циклуса и три типа еволутивних процеса: три процеса који напредују – a (1896-­1925); c (1956-1979) и циклус f (1990-2008); два регресивна процеса -b (1926-1935) и e (1980-1989) и релативни процес стагнације близак критичном прагу – циклус c (1936-1955). Интересантан аспект овог еволуционог графикона био би објашњење порекла и природе регресије, забележене између 1927-1956 чије статистичке вредности указују на трајну кризу привременог колонизма. Стога с правом можемо рећи о бивалентном извору ове кризе, како институционалном тако и културном.

Баја Маре, Steven Хотел током 1930-тихОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Група институционалних фактора деловала је у вези и на средњи рок. Притисци који су вршени на привремени колонизам у Баја Маре-у, произишли су из кризе самих институционалних фактора која је трајала неколико деценија, као и из институционалних система а и односа са референтним центрима. Структурна рехабилитација води обнављању циклуса након 1957. очувањем истих извора привременог колонизма: сопственог образовног система, капацитет да стимулише индивидуални уметнички колонизам, диригована промоција одређених специјалних програма. Завршавање кризе преко оваквих механизама остаје један од главних аргумената, који је контрадикторан хипотези историјског фрактурисања стогодишњег постојања Уметничког центра Баја Маре14.

Баја Маре, Jänos Krizsän и млади Мађарски студенти колонисти 1942Окружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Још увек постоји дисконтинуитет. Дисконтинуитет који није утицао на функционисање институционалних структура већ на саму уметничку праксу. На основу свих доказа, овај дисконтинуитет се појавио у позадини дубоке кризе културног модела која се у Баја Маре појавила између 1926 – 1965, затим се полако кристализирао преко дуготрајних процеса маргинализовања/замене оригиналне и академизоване плеин-аир хегемоније. Природна последица била је маргинализација такозваног „Баја Маре-пејзажног сликања“ и појава интелектуализованијих модела, инспирисаних касном авангардом а касније и постмодернизмом. Ово померање културног модела довело је до окончања кризе привременог колонизма што, поред јасног квантитативног освежења, као да је стекло засебан културни идентитет.

Доноситељ професионалних вештина којима се може генерисати тржиште симболичних добара. Трајни колонизам обезбеђује значајно друкчију глобалну репрезентацију. Корени локалног уметничког професионализма, коме су свој допринос дали како локални тако и колонисти резиденти, смештен је у раздобљу од 1880-1900 преко академских тренинг сесија и за време ранијих каријера стечених у Европским уметничким центрима попут Минхена, Париза, Будимпеште и Мадрида, од стране Симона Холошија (Simon Hollosy), Јаноша Торме (Janos Thorma), Иштвана Ретија (Istvan Reti) и Сигмунда Нагија (Zsigmond Nagy), Кароља Ференција (Karoly Ferenczy), Беле И. Грунвалда (Bela I. Grunwald), Пала Бенеша (Pal Benes), Каесара Јоакима Херере (Caesar Joachim Herrer). Јено Матишка (Jeno Maticska) постао је први локални уметник који је своје образовање стекао у Уметничком центру Баја Маре и његов први аутентичан представник. Затим је на сцену дошла предратна златна класа – прва серија авангардиста као резултат обуке и перформанс сесија стечених у Паризу: Тибор Боромижа (Tibor Boromisza), Шандор Зифер (Sandor Ziffer), Шандор Галимберти (Sandor Galimberti), Чаба Вилмос Перлрот (Csaba Vilmos Perlroth). „Француска група“ је удвостручена придруживањем Немачке групе (Минхен, Берлин). Главну улогу има Будимпештанска група која, до 1918, успева да поларизира мноштво трајних колониста, као што су Јанош Крисан (Janos Krizsan), Андраш Микола (Andras Mikola), Ерик Биенерт (Erik Bienerth), Јакаб Золтан(Jakab Zoltan), као и тројица браће Ферензи (Ferenczy) – Валер (Valer), Ноеми (Noemi) и Бенџамин (Benjamin). Посебан случај, који је на неки начин сличан оном Матишкином (Maticska), и представља комплетан производ уметничког центра Баја Маре, је онај Александра Диме (Alexandru Dumа) (погинуо на Галицијском фронту).

Баја Маре, Лидија Агрикола и млади средњошколци ранеОкружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Са становишта година, иако припадају старијој генерацији, три важне личности су обележиле 20те године у Баја Маре: Димитрије Н. Кабадајев (Dimitrie N. Cabadaief) (образован у Софији и Венецији који је често излагао у Букурешту под капом Уметничке омладине), Григоре Негошану (Grigore Negosanu) (образован и активан у Букурешту, Минхену и Паризу) и Ханс Матис Теуш (Hans Mattis Teutsch). Други талас – који се састојао од авангардиста и традиционалиста у периоду између 1913-1925 – исто тако и из уметничких центара у Будимпешти, Букурешту, Паризу и Баја Маре-у, попут имена као што су Еуген Паску, Сара Егли, Георге Флоријан, Иштван Болдисар, Шандор Солнеј, Давид Јанди, Трајан Билтиу-Данкус, Тасо Маркини, Оскар Наги, Винсент Корда, Гизела Домотор и Хуго Мунд, Јозеф Клајн пронашли су своје место на Европској уметничкој сцени. Тридесете године су обележили Геза Вида, Лидија Агрикола и Константин Дипсе, као и резиденти Пер Мерло (дански грађанин натурализован у Румунији) и његова жена, уметник-тапетар, Диди Мерло, Петре Абрудан, Јанош Кмети, Антониа Сикос, док су, нови уметници између 1940¬-1944 попут Иван Силард, Франсоа (Ференк) Гал и Јанош Пирк. Упоредо са растућим бројем локално едукованих уметника, у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века, у академским круговима Кљужа и Букурешта (Александру Саинелик, Агостон Весо, Трајан Хриска, Мирчеа Хриска, Михаи Олош, итн.), рађају се нови трендови у односу на растући процес трајног колонизма апсорпцијом  нових група резидентних уметника.

И поред тога, завршетак пролеткулт кризе, следствена интеграција касне авангарде и појава постмодернистичких вредности су пре свега резултат овог важног свежег и динамичког. Тако се у генерацији из 50-тих година  појављују имена попут Јозефа Бале, Ѓуле Дудаса, Георгија Кивуа, Паула Ердоша, Золтана Битаја, Иде Маер-Грумаза и Валтера Фридриха (Jôzsef Balla, Gyula Dudas, Gheorghe Chivu, Paul Erdôs, Zoltan Bitay, Ida Mayer – Grumaz and Walter Friedrich), и која је постала позната као генерација цртача. Генерација из 60-тих је изродила невероватне уметнике, попут Николае Апостола, Илије Камарашана, Трајана Молдована, Јона Шашуа Кондрака и Габора Тороса (која је на неки начин постала генерација скулптора). Овај тренд достигао је свој врхунац и релативну стабилност 70-тих година са представницима попут – Георгеа Крачиуна, Георгија Мадрашија, Георгеа Маккара, Берталана Ковакса и резидената, Александруа Сабоа, Мирчеа Бокиша, Кароли Кадара, Андраса Сантоа, Џудит Крачиун, Ласлоа и Едит Лугоси) и свакако генерација из 80-тих са именима попут– Аурела Дана, Петера Хутира, Дорела Петреуса, Василеа Корнестеана, Иштвана Магјара, Кристине Парвулеску-Куку, Јоана Маркиса и резидената Јоана Ангела Негреана, Николаеа Сучиу, Михаиа Памфила, Мариуса и Личиа Атанасеа Aurel Dan, Péter Hutira, Dorel Petrehus, Vasile Cornestean, Istvan Magyar, Cristina Pârvulescu-Cucu, Ioan Marchis and the residents Ioan Anghel Negrean, Nicolae Suciu, Mihai Pamfil, Marius and Lucia Atanase, Dan Dociu, Sandor Jôzsef Atilla, Aurel Cucu, Rozalia Sùtô – Péter, Viorel Nimigeanu, Christian Stroe.

Најзад, период две последње пост-комунистичке деценије донео је значајну ‘подмлађивање’ фонда трајних колониста именима попут Marcel Stanciu, Marius Muresan, Laura Ghinea, Barbu Crâciun, Csaba Gyôri, Valer Sasu, Valentin Itu, Dorel Topan и Mihai Ciplea.

Да завршим, као отворени закључак и базирано на претходно изнетим аргументима, можемо подржати тврдњу, да је у оквирима ширег Трансилванијског простора, Баја Маре Уметнички центар представљао и још увек представља један од активнијих фактора са циљем стимулисања модерног и савременог уметничког живота. Са данашње интерпретације глобалне историјске заоставштине овог колонистичког процеса који доживљава спектакуларан препород у току посткомунистичке ере, главни идеал за очување и продужетак лежи у идеји Пан-Европске уметничке комуникације и солидарности. И то је велики идеал… он је, уосталом, аутентичан историјски модел претходник, модел чија валидност може и треба бити интерпретирана са становишта Европских интеграционих процеса који се увелико одвијају у нашој садашњици. Опис идентификованих оријентира ‘Баја Маре савремени уметнички ‘ у оквирима ове нове трајне поставке Баја Маре Уметнички Центар-Традиције и обнове, жели истаћи неке актуелне референце које се тичу комуникације, сливања и трансфера процеса обликовања актуелне историје Баја Маре уметничког центра који се увек мења.

Забележке

  1. Погледати детаљну анализу и аргументацију од Tiberiu Alexa ‘O incursiune neconvenţională în istoria Centrului Artistic Baia Mare’, in Tiberiu Alexa, Traian Moldovan, Mihai Musă, Centrul Artistic Baia Mare. 1896 – 1996. Expozitie organizată de Muzeul de Artă Baia Mare cu sprijinul Guvernului Romăniei • The Baia Mare Artistic Centre 1896-1996. Exhibition held by the Baia Mare Art Museum with the support of the Romanian Government, The Maramureş County Culture Directorate -The Maramureş County Museum, Baia Mare, [1996], (further on: Alexa 1996), p. 7­51.
  2. Из изузетно богатог библиографског репертоара, а нарочито у Мађарској историографској области, за тему која се тиче оснивања и саме еволуције уметничке колоније Баја Маре вредно је поменути значајну грађу коју су уређивали Geza Csorba, György Szücs et al., Nagybänya müveszete. Kiällitäs a nagybänyai müvesztelep alapitäsänak 100. evfordulöja alkalmäböl. Die Kunst von Nagybänya. Ausstellung zur Hundertjahrfejer der Gründung der Künstlerkolonie von Nagybänya. The Art of Nagybänya. Centennial Exhibition in Commemoration of the Artists’ Colony in Nagybänya, Magyar Nemzeti Galeria 1996. märcius 14-oktober 20., Ungarische Nationalgalerie, 14. März-20. Oktober 1996, Hungarian National Gallery 14. March-20. Oktober., [f.l. Budapest], 1996 [album and catalogue].
  3. Cf. Alexa 1996, p. 7-120.
  4. Cf. Tiberiu Alexa, Baia Mare – Şcoală, Colonie sau Centru artistic? Teză de doctorat, «Babeş-Bolyai» University of Cluj-Napoca, 1998 (further on: Alexa 1998).
  5. Antal Kampis, The History of Art in Hungary, London-Wellinghborough, 1966, p. 289.
  6. Raoul Şorban, ‘Centrul de artă de la Baia Mare’, in Centenar muzeal orădean, Muzeul Ţării Crişurilor, Oradea, 1970.
  7. See Alexa 1996, p. 37; 82.
  8. Ibidem.
  9. Ibidem, p. 38; 82. За детаље видети Tiberiu Alexa, ‘Centrul Artistic Baia Mare (1896-2007). Trăsături identitare individualizate ale unui model european’, in Daniela Dâmboiu, Iuliea Mesea (coord.), Confluenţe. Repere europene în arta transilvăneană – Catalog de expozitie, Palatul Brukenthal, Sibiu 2007, Editura Altip, Alba lulia, 2007, p. 101-110.
  10. Погледати Alexa 1996, p. 38; 83; за детаље консултовати стране 15-34; 61-77.
  11. Ibidem, p. 38; 83.
  12. Enrico Castelnuovo, Carlo Ginzburg, ‘Symbolic domination and artistic geography in
    Italian art history’, in the collective volume Sociology of artistic perception, Editura
    Meridiane, Bucuresti, 1991, p. 223
  13. Нарочито области централне, југо-источне и источне Европе.
  14. Од 1990, поједини Мађарски историографи а нарочито Jenô Murâdin из Cluj-а улажу сталне едиторијалне напоре (око којих се може водити дебата) како би сертификовали и промовисали идеју ‘завршетка’ Баја Маре уметничког колонизма са завршетком Другог светског Рата и престанка ефекта насталог другом Бечком наградом из 1940 (као пример видети Europa mûvésztelepei: Nagybänya. MûvészMalom, Szentendre 2005. oktober 1 – 2006. januär 15, [exhibition album], Szentendre

«Баја Маре Уметнички Центар» Окружни Музеј уметности, отварање Изложбе 2009Окружни музеј Уметности «Уметнички центар Баја Маре», Документарни фонд, колекција дигиталних слика

Превео Предраг Радивојевић,

волонтер Баја Маре Уметничког Центра, Музеја Уметности у Баја Маре, Румнија.

(in the partnership agreement signed with  Team for Youth Association)

Lasă un răspuns

Completează mai jos detaliile despre tine sau dă clic pe un icon pentru autentificare:

Logo WordPress.com

Comentezi folosind contul tău WordPress.com. Dezautentificare / Schimbă )

Poză Twitter

Comentezi folosind contul tău Twitter. Dezautentificare / Schimbă )

Fotografie Facebook

Comentezi folosind contul tău Facebook. Dezautentificare / Schimbă )

Fotografie Google+

Comentezi folosind contul tău Google+. Dezautentificare / Schimbă )

Conectare la %s

%d blogeri au apreciat asta: